Hmm....

   

Mirno sedim u veselom ambijentu, obuzeta mislima.... Pod uticajem maste. Pun mesec obasjava tamno nebo,a ostar vazduh mili mi kroz telo. Vidim neke neodređene mrlje na, odavde jednolicnom mesecu. Neodređene poput zivota. Poput sudbine. Noc je ipak puna carobnih stvari, ali na svoj nacin. Zivot je lep, samo je to dovedeno u relativno misljenje mnogih ljudi. Ljudi koji ne mogu nista značajno promeniti u svetu, pa mozda ni u svom zivotu. Tiha, pomalo divlja misao se pažljivo prozima kroz moje telo, kao da predstavlja neki neobjasnjiv izvor toplote. Ona predstavlja nadu... Nadu ka necem boljem, ka uspehu, ka sreci. Posmatram noc, smireno i pazljivo. Rastuzi me cinjenica da ona za nekog predstavlja samo nesto obicno, nesto sasvim uobicajeno. Neko sebi postavi granicu u razmisljanju i skoro uvek odustane od mastanja. To je tuzno. Tuzno je kada ne iskoristimo sve sto nam zivot pruza.
Osecala bih se usamljeno, kada ne bih mastala i kada ne bi imala samo svoj svet. Mislim na mesto u kojem su sva vasa osecanja nekontrolisano pomesana i u kojem vi preispitujete sebe, nekad i nesvesno. Zivot je vredan mastanja, misli i osecanja. Jednostavno je tako.